Кроз овај интервју осврнућемо се на рад проф. Милене Урошевић, која сваким наступом доказује озбиљност музике кроз игру, враћа дете у вама и указује на суштину стварања музике, кроз стечено знање и искуство.

 

Рад са великим бројем извођача на сцени Вама није непознат, доказали сте да је то и те како могуће више пута, спремајући нумере у којима су заједно наступали припремни разред, забавиште и етно секција, па сте спремали и спој одсека за српско традиционално певање са драмском и етно секцијом. Као пример, навела бих да сте пре пар година, на Светосавском концерту наше школе, увели и плесни моменат, који се памти као један од најбољих момената наше концертне сезоне 2021/22. О успеху тих наступа говори то да се често чуло узвикивање БИС!, и то да ученици увек са радошћу пристају на такав начин рада, с обзиром да сте, као професор, првенствено, пронашли заједнички језик са ученицима. Успели сте да на сцени организујете и млађе и старије ученике истовремено. Шта Вам представља највећи изазов при раду са децом?

Бити дете на одрастао начин. Изазовно је радити са децом различитог узраста, имам припремни разред, то су бебаћи први и други разред, па имам ученике на традиционалном певању од четвртог разреда основне школе до средњошколаца и имам етномузикологију у средњој Музичкој у првом и другом разеду, етно секцију где се велики број ученика средње школе укључи… Индивидуалан и групни рад…Изазовно, зар не!? Волим да их ослушкујем, да их посмарам, да разговарам са њима. Кроз такав приступ сам увидела да и у мени расте знатижеља да им удовољим, а и радим на себи, те се тако и роде одређене креативне идеје и дела која, заиста, буду на задовољство, и њима, и мени.

 

Дајете значајан допринос у развоју одсека за српско традиционално певање и етномузиколошке секције. Који су то кораци, како при развијању идејног материјала, тако и при обради истог са ученицима?

На традиционалном певању имамо одређен школски програм који смо у обавези да испунимо, али, како „форма” зна да буде у неком моменту веома брзо остварена, код некога и не, увек се роди нека идеја да ту форму обогатимо, те се идеја о етномузиколошкој секцији спонтано родила. На самом почетку рада смера за традиционално певање пре седам – осам година, била су само два ученика редовна и један ванредан, те је заиста било тешко групно певање уопште извести, тако да се десила етно секција, где се форма представице на сцени, коледарски обред, лазарички обред, вучарски обред… могла уклопити са ученицима традиционалног певања и да предмет етномузикологије „оживи” набројане обреде („форма” школског програма) управо на сцени, јер се тако и најбоље и разумеју, учествовањем у њима. Тако смо и годинама се и развијали и хтели више, и боље, и лепше, те се врло радо враћамо тим почетним корцима оживљавања обреда. А опет да нагласим, идеје се рађају управо посматрањем и отварањем вас, ученика, па су нам и састави различити, вокални ансамбл, гудачки квартет, камерни састави, свашта нешто… Сећам се једног разговора, када си ти са још неколико другара из одељења дошла да поразговарате о идеји да нешто учините за свог другара који се у том моменту опорављао од операције кичме… Била вам је потребна подршка и само мало да вас неко на прави начин усмери и идеја се родила, првимо концерт под називом „Шири љубав”. Било је изазовно, зар не? Одабрати смислени програм, препознати ко од ученика који желе да учествују могу неком сегменту програма дати свој допринос, па сте од свог одељења које је започело идеју успели да привучете све ученике средње школе, те се програм концерта тако и развијао, да они који су се „бојали” сцене са поносом изађу на исту. Заједнички рад, вишечасовне пробе и викендом, уређивање сцене, па колико се само идеја из вас изродило, колико детаља, колико сте љубави просули на сцени и додирнули срца публике… Па куда ћеш лепше од рада са децом!?

 

Како савете и конструктивне критике, које су Вас изградиле професионално, преносите на своје ученике и да ли бисте могли да наведете неке?

Заиста је важно имати додира са различитим „музичким срединама”. Када кажем „срединама”, мислим на услове у којима учествујете као извођач или као посматрач и са различитим образовним профилима, наравно ово се односи на саме музичке почетке. Битно је стицати различите вештине и различита музичка знања. Верујем да се неки неће сложити са мном ако кажем да није само класична музика музика. Музичари од малих ногу доста свог времена потроше на вежбање, учење музичког писма, учење читања са папира нечега што је композитор написао, али прави изазов је када треба да се обрне смер, када нешто што чујеш треба да ставиш на папир, е ту сада креће борба са собом. Сваки жанр има своје неке „законитости”, слушајте музику, покушајте да у мору инструмената неке нумере извучете неки унутрашњи инструмент, који није препознатљив на прво слушање. То захтева време, посвећеност и вештина се роди. Покушајте то да ставите на папир… Музика онда нема границе. Наслушаност, насвираност… имате инструмент у рукама, који вам је алат, али немојте га користити да извршите посао тако што ћете одсвирати то што је написано, покушајте да певате у себи то што је написано, а обогатите мелодију свирањем неке мелодије која ће се по вашем осећају уклопити у замишљену мелодију… Почети од једноставних мелодија. Видећете да је тешко, али ће вам се свидети и желећете још. Имате и клавир као обавезан предмет, па искористите га за развијање хармонскг слуха. Сва та искуства, од раног детињатва, вас обликују у професионалном и личном животу, јер схватите шта не желите да будете и шта вам се не свиђа, а шта бисте волели да примените код себе. Тако градите своју личност, на нама је избор.

 

Ком циљу тежите, пре свега као професор, а онда и као уметник, док градите своју каријеру, с обзиром да је бити професор веома одговоран посао?

Сваки посао је одговоран на неки свој начин, сложићеш се са мном, али ја не гледам на овај посао као посао, ја и даље идем у школицу, не на посао, но морам нешто децу научити, је л да!? Циљ би био да не изгубим ту потребу да идем у школицу, јер када то престане да буде тако, мислим да нећу имати шта да понудим, а шта могу да понудим, па то је љубав према музици којом испуњаваш себе да би могао и другима нешто да понудиш. Разуми то што радиш, осети, пробуди у себи и проспи на публику. Немају сви среће, амбиција да буду на сцени и да понуде ужитак публици, али довољно је понудити себи свој кутак где си ти само ти и то што јеси.

 

Како храните своје уметничко биће, шта Вам је мотивација?

Као девојчурак сам, а тада сам баш активно свирала виолину, нема у ком саставу ме није било, прочитала један текст, а наслов ми је постао водиља и дан данас: „Нека ти гудало буде мисао, а аплауз награда”. Још сам на сцени, волим сцену, када изађем на сцену некако сам то ја, аплауз ми је мотивација, али опет понављам, ослушкивање, посматрање, реакција публике, то је нешто што ме усмери за наредни изазов. Бити бољи од претходног пута. Сцена је последњи делић једне слагалице. Негде сам и у претходним редовима написала шта је то што мене испуњава, али бити уметник је веома често несхваћено, и међу уметницима, а да не причам међу људима који не разумеју колико је неко времена и труда, и вежбања, и разноразних алата уложио у своје уметничко биће. То је развијање и ума и тела, а пре свега душе, а она нам је нешто невидљиво и неопипљиво, само је осетимо и не можемо је описати, остави нас без текста. Морам се осврнути на претходни период, нарочито јер ме интервјуише млада дама која је тек раширила крила и која сва своја стечена знања треба да употреби у предстојећем уметничком путу, а и животном, а осврћем се на период хуманитарног концерта. Концерт је био тај финални, упаковани поклон, али пут стварања пакета је био проткан новим сазнањима, новим изазовима, новим познантвима и себе, и других, новим искуствима, е то је оно што се памти цео живот и негује човека у нама. Покушајмо поново ухватити ту невидљивост, ту је магија.

 

Анастасија Радовановић

матурант СМШ