Вања Урошевић, рођена 6. фебруара 1986. год, једна је од омиљених професорки теоретских дисциплина у нашој музичкој школи. Свој израз и начин обраћања кроз музику пронашла је у хорском дириговању и за све године свог рада освојила је бројне награде са дечијим и камерним хором „Емануил”. Свој успех и целокупну хорску делатност објединила је хорским фестивалом у свом родном граду, ваљевским „Хорфестом”, чији је уметнички директор. Ове године фестивал је достигао висок ниво реализације, што је довело до великог броја такмичарских састава, концерата и пратећих програма, а такође је по први пут укључио младе волонтере из целог града, у циљу повезивања младих из целе земље и побољшања реализације. Разговарли смо са Вањом, и она је са нама поделила многе појединости из свог музичког живота.

 

Како посматрате рад са децом у музичкој школи? Какву улогу имате у њиховом развоју, како професионалном, тако и личном?

Сматрам да наставник, пре свега, треба да буде узор, не по стилу облачења или начину говора, већ по начину на који живи. Деца треба да пожеле да живе такав живот. Осим тог узора, мислим да треба да буде мотиватор, односно, да нађе начин да испровоцира дете или одраслу особу, са киме већ ради, да потраже себе и напредују максимално, у складу са својим могућностима, и ако је могуће, и мало преко тога.

 

С обзиром да са децом радите и као хоровођа, како у њима гајите љубав према хорској музици и певању?

Поново изнутра, мојом љубављу према хорском певању и музици уопште. Наравно, и пажљивим одабиром програма, да деца буду испровоцирана да напредују и преко својих граница. Ту је битно да се пронађе и нешто у чему ће им бити удобно, и у чему ће уживат.

 

Из Ваше биографије видимо да сте, завршивши музичку теорију, обухватили готово све што музика пружа. Оно што мене занима је – како сте дошли до спознаје да је хорско дириговање и рад са хоровима оно што ће бити Ваш лични израз?

Када је у питању мој мотив да се бавим хоровима, заправо, та жеља је некако увек постојала у мени, тако што сам и ја била испровоцирана љубављу коју су моји професори, који су водили хорове у годинама у којим сам ја била ученик и студент имали у себи. Тако сам пожелела да мало шире доживим музику. На моју велику срећу, поред себе сам имала професоре који су ту жељу у мени препознали и неретко сам имала прилику да хористима помогнем око учења неке нове деонице или да на кратко нешто диргујем. Тако сам осетила силу коју диригент осети када стане пред ансамбл и као да се нешто преломило у мени. Схватила сам да је то израз којим желим да се обраћам кроз музику.

 

Ко су Вам били ментори и које савете су су Вам дали, а били су од велике користи?

Свако ко је широк и отворен да учи, па ево и у мојим годинама сада, може много да научи из свих животних околности. Ја сам имала дивну сарадњу са проф. Драганом Васиљевићем, пре тога су ми диригенти биле проф. Божана Дивац и Светлана Ненезић. Најдобронамерније савете ми је дала професорка дириговања са којом сам радила на факултету, Весна Шоуц. Она ме је саветовала и храбрила да се бавим овим чиме се данас бавим, поготово у својој средни, јер је сматрала да ту могу да направим много више него у великом граду, који, колико може да пружи, толико може и да „поједе” младог уметника. Саветовала ме је да водим рачуна као женски диригент, да живим у складу са својим сензибилитетом, односно да оснујем породицу и да, наравно, водим рачуна о избору програма, јер је рад са хором тежак посао, али, за некога ко то жели и воли, апсолутно могућ и достижан. Наравно, не могу да изоставим моју професорку клавира Миланку Мишевић, чије сам савете за извођења на клавиру само пресликала на хорску партитуру.

 

На који начин бирате концертни репертоар хора и о чему водите рачуна?

Када бирам концертни репертоар, увек имам у виду какав састав имам пред собом и шта они све могу да изведу и, у складу са тим, увек одлучим да радим нешто што је атрактивно најпре мени, њима, а то се, наравно, одрази и на публику. Такође, увек радим нешто што је важно за њихов певачки развој и померање граница састава. Наравно, у складу са тим којој институцији хор припада, увек на програму имамо оно што је потребно за њу.

 

Ваши хорови раде при храму Васкрсења Христовог у Ваљеву. Како успевате да одржите вољу за рад на редовном литургијском програму и колико је тешко одржати хористе који иначе не долазе у цркву, у свему томе?

То је, заправо, и највећи изазов данашњице и управо се надовезује на одабир репертоара. Ја сам управо један од оних певача који је пронашао дубљу веру и везу са Богом кроз Мокрањчеву „Литургију” и хорско певање. Тако да се трудим да кроз пажљив рад на том делу програма и, наравно, дружењима, која су саставни део сваког хора, одржим хористе који су тек закорачили у тај жвот у свему томе.

 

 

 

Покренули сте један сјајан, а сада већ и велики фестивал хорова у Ваљеву. Како сте дошли на идеју за оснивање „Хорфеста”?

Почетна идеја „Хорфеста” била је да покренемо и мотивишемо децу да певају у хоровима, али и да покренемо колеге да се активније баве хорским радом. Десетак година пре оснивања фестивала хорска музика у земљи је почела да умире и схватили смо да је разлог томе недостатак подмлатка. Вођене тим осећајем и жељом да хорску музику повратимо, колегиница Николина Нинић и ја смо уз помоћ школе организовале први фестивал и тако дале прилику колегама из Ваљева да, ослобођени сваке финансијске препреке, чују добре саставе из земље, а уколико су спремни чак и наступе на фестивалу. Фестивал је кроз све ове године растао и напредовао толико да су нам после овогодишњег фестивала, чланови жирија, који су са својим хоровима пропутовали свет, рекли да овакву органзацију нигде у свету нису видели. Квалитет једног фестивала се огледа у квалитету састава који на њему учествују, а ове године се десило да су готово сви састави били високо рангирани, не због ниског стандарда фестивала, већ управо због високог нивоа извођења програма.

 

И за крај: који бисте савет дали младим диригентима?

Ослушкујте себе и свет око себе. Стварајте лепше сутра у свом дворишту дарујући се свету кроз музику. А музика увек нађе начин да покаже своју захвалност. Тада упијте ту радост свим својим чулима. А пре него што прође тај осећај, затворите га у једну кутију и извадите га када вам буде био потребан. Исто учините и са моментима који нису лепи за сећање. Затворите их у кутију и извадите када вам затребају. Мени то делује као корисно и контролисано искуствено учење. Често то примењујем.

 

Марија Малиџан

IV разред СМШ