„НАЈБОЉИ МЕЂУ НАЈБОЉИМА”: Ђак генерације Средње музичке школе – Анастасија Радовановић

 

Портал Ваљевска посла трећу годину заредом објављује серијал „Најбољи међу најбољима”, посвећен ђацима генерације свих ваљевских основних и средњих школа. Сматрамо да је јако важно да Ваљево упозна своје најуспешније ученике на прави начин и да наши „свепетичари” заслужују посебно представљање, не само због тога што су вредно учили и освајали награде, већ зато што заиста представљају младе људе за пример. Серијал је уједно и прилика да се тој изузетној деци захвалимо на вредном раду и труду, на истрајности, да им пожелимо све најбоље у даљем школовању и животу, да им јавно пошаљемо поруку да смо поносни на њих и да нам њихов успех и те како значи, јер управо су они наша будућност. Једна од најбољих међу најбољима је Анастасија Радовановић, Ђак генерације Средње музичке школе „Живорад Грбић”.

Анастасија Радовановић рођена је 23. априла 2005. године у Ваљеву. Ћерка Сузане и Вељка Радовановића. Похађала је СМШ „Живорад Грбић” и Ваљевску гимназију.

Осим што је проглашена за Ђака генерације средње школе, Анастасији је додељена и посебна награда за најбољег ученика у ваннаставним активностима. Током средњошколског музичког образовања била је члан етномузиколошке, библиотечко-новинарске и драмска секције. Истовремено, члан је музичке и литерарне секције, као ученица Ваљевске гимназије. Остварила је преко 140 наступа, са разним ансамблима, укључујући и солистичке наступе, у оквиру пројеката СМШ „Живорад Грбић”, Ваљевске гимназије и града Ваљева, и тим поводом је награђена од стране СМШ „Живорад Грбић” похвалом за ангажовање и допринос квалитету у ваннаставним активностима школе генерације 2020-2024. Такмичила се из теоретских предмета (хармонија, солфеђо, теорија музике) на такмичењима републичког и међународног ранга освајајући прве и друге награде и једну трећу награду. Као члан Девојачког хора МШ „Живорад Грбић” учествовала је на многобројним такмичењима, где је хор остваривао запажене резултате, међу којима је најзапаженија трећа награда на међународном Охридском фестивалу хорова. Била је учесник „мастер класова” проф. Рока Згонца, проф. Владимира Марковића, проф. Атиле Сабоа и проф. др Агате Кучера Виткаи. Била је проглашена за најуспешнијег ученика трећег разреда СМШ „Живорад Грбић” у 2022/2023. Проглашена је учеником генерације 2020-2024. СМШ „Живорад Грбић”.

Од шестог разреда је у класи проф. мр Снежане Стевановић. Члан је Гудачког камерног оркестра „Феникс”, који предводи проф. мр Снежана Стевановић, са којим је освајала престижне награде, међу којима највећу пажњу привлачи Награда апсолутног победника такмичења на 5. Међународном такмичењу гудача „Златне степенице” и Прва награда на такмичењу гудача у Идрији „Musical lace”. Давала је интервјуе у вези са својим постигнућима и за телевизију V92, ВА плус, Brainz TV, а уједно као члан драмске секције учествовала је у пројекту који је настао сарадњом МШ „Живорад Грбић” и компанијом „Еуропром” као чланом Домаћег трговинског ланца.

Члан је Дечјег црквеног хора „Хаџи Рувим”, сада преименованог у „Емануил”. Награду за најбољи солистички наступ на другом Ваљевском фестивалу хорова „Хорфест” освојила је 2017. године. Данас за тај хор пише и компонује дечје црквене песме, које се налазе на најновијем студијском албуму хора. Црквена општина Ваљево при храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву доделила јој је 2018. године грамату као дугогодишњем члану Дечјег црквеног хора „Хаџи Рувим” за љубав показану према благолепију Службе Божије. Од јануара 2023. године, активан је члан музичке групе „Полиптих”, а касније и групе „Мелем”, чије пројекте организује и подржава град Ваљево.

Њено литерарно умеће је похваљено и од стране наставничког већа Ваљевске гимназије, а и на конкурсу младих песника часописа „АКТ”. Током досадашњег образовања бавила се рецитовањем и глумом. Била је један од организатора хуманитарног концерта „Шири љубав” за свог суграђанина и школског друга Андреја Тодоровића. Прималац је стипендије Доситеја, Фонда за младе таленте Републике Србије.

„Анастасија Радовановић је тиха, скромна, ненаметљива и одмерена у понашању, али свеприсутна у школским активностима и успешна у такмичењима. Кроз преданост, труд и рад, засијала је у пуном сјају, којим је обасјавала целу нашу школу, па и град. Својом глумом, писањем, компоновањем и свирањем виолине представила нам се као млада девојка са много талената. Добар друг према свима у одељењу, увек спремна да помогне. Ученица којој се у погледу и сваком делу видело да воли своју школу и да је поносна што је део ње”, описала је Анаастасију Радовановић одељенски старешина Светлана Ђуковић.

Колико ти значи признање ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ?

Када се трудите да изградите најбољу верзију себе и све знање које имате усмерите само ка сазревању у једну образовану и самосвесну особу, не очекујете награду. Све ове године ме је мотивисала жеља да знам што више и да искористим свој квалитет у свим пољима где ће се моје знање проширити. Нисам очекивала награду, као финални резултат мог залагања, тако да је награда за ђака генерације, за мене била као поклон за мој труд.

 

Колико труда и рада је потребно издвојити да би неко постао ђак генерације? Колико је то, у твом случају, било тешко?

С обзиром на то да сам била одличан ученик и Ваљевске гимназије и СМШ „Живорад Грбић” истовремено, могу слободно да кажем да је добра организација времена круцијална, да би се постигао жељени резултат. Музика је за мене лек, тако да је боравак у музичкој школи, био врста одмора и ниједан час, припрема за такмичење, проба, није представљала обавезу, већ уживање у стварању музике. Успела сам да надоградим своје музичко, литерарно и глумачко биће и откријем себе као човека који живи да би стварао и оставио неки дубљи траг којим ће неке будуће генерације ходити. Сматрам да свака особа која се води оваквим ставом, не види ништа као потешкоћу и са еланом прихвата сваки задатак.

 

Шта је била мотивација, а које су биле препреке и проблеми на том путу ка добијању ласкаве титуле ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ?

Жеља да знам што више, као што сам рекла јесте мотивација, која је у склопу мог васпитања и радних навика. Једина препрека која се могла поткрасти, јесте кад вам зафали тај 25. сат у дану да урадите све што сте замислили, али онда себе вратим на први корак – организацију и проблем је решен.

 

Да ли мислиш да признање ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ може да ти помогне у наставку образовања и у даљем животу (нпр. приликом запослења и др.) и на који начин?

Мислим да ће ми више у животу значити ова титула, када се са осмехом сетим у старости средњошколских дана, свесна да сам тај успех постигла само својим знањем и притом остала доследна себи, што је данас заиста тешко. Можда при упису на факултет или пријави за посао, ова награда буде од пресудног значаја, јер је ја доживљавам као један од својих поноса, али нико не може знати куда ветрови човека носе.

 

Како се међу вршњацима гледа на признање ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ? Да ли је популарно бити ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ, или не?

Многи моји вршњаци нису свесни да ако желе да напредују, морају да се одрекну једног дела свог слободног времена и ту енергију усмере ка циљу. Имала сам срећу да одељење чији сам ученик била, буде састављено од малог број људи, који ми остају пријатељи за цео живот и на самој свечаности рекла сам да они ову награду доживе и као своју, јер сам са њима стасала, прошла један предиван период живота и како сам упознала њих, тако сам и себе. На томе сам им неизмерно захвална.

 

Наведи успомене које ћеш посебно понети из средње школе?

Све успомене на срењу школу, везане су за појединости мојих пријатеља. Везане су за специфичности наших личности, спајање неспојивог и упознавање различитих профила људи. За мене је средња школа била попут тренинга за живот и даље школовање. Овај период живота повезан је са речју ОСМЕХ, за који и сама сматрам да је најбољи показатељ атмосфере која је кружила ове четири године око свих нас у музичкој школи.

 

Најважнија (животна) лекција коју си научио у школи?

Научила сам да озбиљност, посвећеност и потпуна концентрација при раду, штеде време, тренирају нашу брзину учења и чине нас одговорнијим. На срећу, бавила сам се музиком и језицима све ове четири године интезивно, и као поља за која сам највише заинетересована, нису исцрпљивала моје резервоаре креативности, већ их само допуњавала и чинила богатијим.

 

 

 

Који факултет и смер си уписала?

Уписала сам Академију уметности у Новом Саду, смер Извођачке уметности – виолина. Одлука да се бавим у животу материјом која ме занима и која ме као ученика обликује у смеру који понавише одговара мојој личности, водила ме ка опредељењу за наведени факултет.

 

Какви су твоји планови за будућност, визије и жеље по завршетку школовања?

Бавила бих се неким уметничким радом, где би вероватно музика играла највећу улогу. Музика је чисто духовна творевина, где бих могла све квалитете и идеје психичког ја, да усавршим и пренесем даље у будућност. Музика није мртво слово на папиру и та њена бесмртност, дозвољава свакоме да покида границе своје маште. Захваљујући свирању ја сам упознала све своје мане и врлине. Трудићу се да своје уметничко биће негујем кроз музику, јер тако негујем човека у себи.

 

Да ли по завршетку школовања видиш себе и планираш да останеш да живиш и радиш у Србији?

Уколико наиђем на одговарајућу пословну прилику у Србији, остаћу. Уколико се деси да посао нађем ван граница своје земље, знам да ће ме вући срце да се вратим, јер овде ми је породица, мој ослонац. За мене важи она реченица: Свуда пођи, својој кући дођи! И ја не намеравам да се те реченице одрекнем, све док знам где је моје гнездо и где су моји почеци.

 

 

На крају, порука наредним генерацијама

На завршној свачаности рекла сам своју поруку наредним генерацијама: Carpe diem. Искористите све своје потенцијале на најбољи могући начин и свој квалитет усмерите само ка путу који ће да их надограђује. У том емотивном моменту обратила сам се родитељима, захваливши им се јер су уткали у моје васпитање и радну навику да никада циљеви не буду ти који ми испуњавају живот, већ да ми испуњен живот буде циљ.

Анастасија Радовановић је као Ђак генерације од МШ „Живорад Грбић” на поклон добила књигу, букет цвећа и плаћене трошкове за пријемни испит. Међутим, како је сама истакла, најлепши поклон за њу од школе био је то што су директорка, разредне старешине, професори и помоћни радници, све њене школске другове и другарице из одељења доживљвали као своју децу и увек имали неизмерно разумевања за њих. То је, како је Анастасија нагласила на крају, осећај да нису део колектива, већ породице.