Постоји нешто магично у самој помисли на телевизију. Верујем да је свако од нас бар једном пожелео да постане део тог чаробног света. Света у коме сваки покрет, изговорена реч или одсвирани тон допиру до великог броја људи. Света у коме сваки тренутак и свака ситница заправо чине савршенство. Ја сам тај сан доживела на јави.

Као члан Камерног гудачког оркестра „Феникс”, имала сам част и привилегију да своју школе представљам на највећој државној телевизији, у програму „Волим класику”, сталном програму на РТС 2.

Верујем да ће тај дан остати урезан у сећање мене и свих мојих другара из оркестра као једна од најлепших успомена, и да ћемо га још дуго памтити.

Узбуђење је почело при самом уласку у студио када смо угледали огромне рефлекторе и многобројне камере, који су стварали предивну и професионалну атмосферу.

Све на телевизији је изгледало нестварно. Пространа соба за шминкање у којој су се вршиле наше последње припреме за наступ, била је испуњена великим огледалима. На столовима је шминка била уредно поређана и сложена. Одмах поред шминкернице, налазила се гардероба. Огромна просторија у коју су улазили највећи српски новинари и водитељи одисала је уредношћу и чистотом. Велика соба са десетинама полица у којима је одећа сложена по бојама, све нас је задивила. Десетине сукњи, хаљина, панталона и комплета испуњавали су простор. Најфинији материјали и кројеви су нас још једном подсетили колико се на телевизији води рачуна о свакој ситници, па чак и најситнијем модном детаљу.

Након обављених припрема и генералне пробе, коначно је дошао тренутак снимања.

Неизвесност и напетост су све више расли. Док смо чекали да се камере упале, знали смо да чинимо нешто велико и јако важно, да ће наша музика допрети до много људи. Када је редитељ означио почетак, били смо спремни да дамо најбоље од себе и да сваку ноту обојимо лепотом и љубављу. Тај осећај, када су први тонови испунили студио, био је незабораван за све нас. Светла рефлектора сијала су јако, а камере и сниматељи су нас окружили. За време снимања, потпуно смо заборавили на све око нас и препустили смо се музици. Сви смо свирали као једно и уживали у том дивном тренутку. Сваки тон, свака мелодија, носили су са собом део наше личне приче, наше љубави према музици, али и наше наде и снове.

Камере су бележиле сваки осмех, покрет и поглед. Камерман је тај који бира шта ће гледаоци видети. Када си пред камерама, осећаш се као да више ниси само ти – постајеш део шире слике, део слике коју ће многи посматрати, анализирати и памтити.

Остала је само музика – наш језик којим смо желели да дотакнемо срца људи, да им пренесемо емоције које и нас покрећу. На крају, док су се последњи тонови разливали простором, осећали смо се испуњено, као да смо дали део себе свету и тиме постали богатији, не само као музичари, већ и као људи.

Понос и срећу које смо осећали након завршетка снимања је тешко описати. Иако је снимање трајало цео дан, били смо спремни да у сваком тренутку засвирамо и упијали смо сваки делић лепоте који нам је тај дан донео. Ово снимање ће, верујем, свима нама заувек остати дивна успомена и један од најлепших тренутака проведених у МШ „Живорад Грбић.

Хана Перић, ОМШ