Магистар виолине Сузана Радовановић Перић са музиком је на ти од првих дана живота. Након завршене основне школе, на чијем је челу данас, напустила је родни град како би се школовала у Београду и Новом Саду, а потом се вратила у своју школу, у којој је најпре радила као професор виолине, а затим дошла на место директора. Може се рећи да већ деценијама свакодневно хода истим путем до истог школског дворишта, али да је траг који оставља за собом сваким даном све више утиснут у историју школе и града којима припада. По њеном лику препознаје се институција којом руководи, суптилност инструмента који свира открива нежност, благост њеног срца, али њена енергија, посвећеност и одважност иницирају садржајни, несвакидашње шаренолик културно-уметнички живот школе.

У години у којој школа слави велики јубилеј – седам деценија постојања, разговарамо са њом, у жељи да сазнамо какве су јој успомене на њене почетке, како се суочава са изазовима на месту директора, у чему проналази мотивацију и снагу да се бори за популаризацију класичне музике, и чему је све њу музика научила.

 

Каква су Ваша сећања на Ваше музичке почетке?

Музичка школа мог детињства је, са једне стране, једна потпуно различита представа од свега оног што музичка школа јесте данас, а са друге, управо та музичка школа је дефинисала садашњу МШ „Живорад Грбић”. Неколико просторија у тадашњој ОШ „Жикица Јовановић Шпанац”, наставнички кадар од десетак људи, седамдесетак ученика, врло талентованих, вредних и у музику заљубљених, и једна огромна жеља и оптимизам да ваљевска музичка школа постане независна институција уродили су плодом управо у време када сам ја била ученик основне музичке школе. Дивна нова зграда са не великим бројем ђака чинила је да се осећамо помало привилеговано и важно. Био је то заиста један изузетан осећај и чини ми се да је тај помало наиван, али врло дубок унутрашњи доживљај „изузетности” помало остао присутан у свима нама, као импулс који нас мотивише да будемо увек довољно кадри и храбри да градимо амбијент који ће децу привлачити музичкој школи, од њих стварати квалитетне и успешне људе и чинити поносним јер су део ове институције. Ово подсећање не би било потпуно да не поменем особе које су обележиле године настајања музичара у мени, и снажно утицале да постанем личност каква сам данас. Најпре, проф. Лидија Ранковић, моја прва професорка виолине, племенита и харизматична уметница, која ме је научила да се кроз живот иде тако што се огрнеш знањем, лепотом и добротом, и увек највише очекујеш и захтеваш од самог себе. Друга особа је проф. Драган Васиљевић, који је у годинама мог основног музичког образовања свакако био и највећи ауторитет у њој, а апсолутно сам сигурна да је до краја свог живота то и остао за све нас којима је музика професионални потпис. Од професора сам научила да у музици и образовању не постоји „лакши” пут већ само онај испуњен посвећеношћу, жртвом и стремљењем ка највишим стандардима. И по важности и утицају, апсолутно увек на првом месту, је особа која је са мном проживљавала све музичке почетке, прва искушења, прве успехе и прва разочарања, и увек била и путоказ и спас, а живот је хтео да то остане и данас. Моја близнакиња, професорка виолине и шеф гудачког одсека наше школе, мр Снежана Стевановић. Управо чињеница да смо свој музички пут градиле заједно, и градимо га и даље, утицала је на мој однос према професији и охрабрила у мени жељу да се опробам и на фукцији директора школе.

 

Музичка школа „Живорад Грбић” слави 70 година постојања. Да ли сте могли да замислите као ђак ове школе да ћете годину јубилеја славити као њен директор? Колико је за Вас значајан овај јубилеј и чиме школа може да се похвали у досадашњем раду?

Мишљења сам да човек још као дете у срцу осећа своју будућу професију. Од малих ногу, захваљујући првенствено снажном утицају родитеља, свет фантазије, музике и књиге сам осећала као свој, увек подстичућ за учење и емитовање разних лепота. Реалност ми је била незанимљива и ограничавајућа, а како сам расла, често и банална и окрутна, и било ми је врло рано потпуно јасно да ће уметност бити стални извор снаге и среће. Од детињства сам волела да „водим”, била врло интензивна и инвентивна и, верујем, често напорна због своје својеглавости, и упорности. Захваљујући музици, те негативне особине су у мени омекшале и испрофилисале се у, надам се, карактер иницијатора и руководиоца. То је једноставно била улога у којој сам се увек осећала добро, јер сам у њој препознавала могућност да утичем на реалност и на ширем, општем плану. Моја породица, моја професија, а сада бих рекла и моја школа, су ми омогућили да тај сан и добије своје отелотворење, јер је за разлику од сна, реалност донела велики број дивних људи и околности због којих сам пожелела да постанем директорка МШ „Живорад Грбић”. Што се тиче самог јубилеја, наравно да сам јако поносна што сам на челу школе у њеној 70. години постојања и што је готово деценија мог руковођења оживела неке нове боје у њој, али чини ми се да је стварност ове школе толико динамична и искричава да буквално сваки дан у њој носи енергију јубилеја.

 

У данашње време радити у просвети је веома изазовно, а посебно је искушење успешно руководити образовном установом која се бави музичком едукацијом. Како се сналазите у улози директора и у чему налазите надахнуће и мотивацију? Колико је за успех потребно труда, рада и вере?

Када поседујете огроман оптимизам и сталну потребу за учењем, ма колико стварност била нестимулативна, а околности фрустрирајуће, унутрашње биће вам не дозвољава да одустанете. За мене је школа једна апсолутно фантастична институција. Захваљујући њој учимо шта је систем, шта је организација, шта је функционисање у колективу, шта је тимски рад, а пре свега колику снагу имају знање, интелект и таленат. Сматрам да је школа, за све оне који то желе да виде и схвате, најсавршенији облик организације људи и да као таква, обавезује човечанство да њен напредак увек буде један од највећих приоритета цивилизације. Из тог разлога, када год осетим у себи малодушност, засићење или умор, уштинем се за образ не бих ли се подсетила колику срећу и привилегију имам што се управо бавим послом директора МУЗИЧКЕ школе. Јер музика све објашњава и све прочишћава. За мене лично, чињеница да сам музичар и музички педагог управо јесте мој највећи успех и моја стална љубав, снага и вера.

 

Колики је изазов помагати новим генерацијама да остваре свој сан, пун потенцијал у том смислу?

Андрић је рекао да се у деци обнавља и чисти река човечанства. Мислим да овај цитат сваком човеку треба да послужи као звезда водиља, јер све оно што у току свог живота урадимо, изговоримо или осетимо оставиће траг и отворити пут за „неке нове клинце”. Ми, педагози, комуникацију и рад са децом треба да доживимо не као изазов, терет или рутину, већ као благослов и прилику да свакодневно, управо захваљујући утицају дечије душе и поверења које нам дарују, будемо бољи људи и максимално посвећени учитељи.

 

Могу ли класична музика, наша школа и млади таленти постати светски бренд? Шта је потребно да се то оствари?

Када смо здрави и у свести са јасно присутном и дефинисаном идејом где идемо и са којим циљем, све се може. Ипак, некако сам кроз живот научила да је увек мудрије желети мало, са јасним и стрпљивим планом како жељу и остварити. Од малих ногу, пружамо руке према „белом свету”, пропуштајући врло често шансе да у свом окружењу изградимо светски ниво. Бићемо „светски” онолико колико успемо да постанемо своји. Аутентични, снажни, племенити и добронамерни са сталном спознајом да смо ми ти који стварамо реалност. У нашој школи овај став је и те како присутан и наши ученици га усвајају као животно и професионално одређење, а то је наша главна улога. Ми трајемо и опстајемо као стална и права вредност, брендови су ствар актуелности и околности. Мислим да је јако важно ту одредити границу.

 

Колико је Музичка школа значајна у културном и музичком животу Ваљева, па и Србије?

Захваљујући отворености, приступачности, топлини, али пре свега професионалности, који нас одређују, ми смо успели да изградимо идентитет школе која се воли. Наша визија и маркетинг школе учинили су да нас и родитељи, и колеге, и институције виде као динамичну, организовану и висококвалитетну институцију. Најчешћи коментар људи везан за рад наше школе је: „Ви не стајете!”, што доказује да је све оно што радимо врло примећено и омиљено у нашој средини. Концертна сезона од преко 90 различитих програма годишње, 4 међународна такмичења, програми намењени малишанима, наши такмичари, наши велики ансамбли, концертна гостовања у земљи и иностранству, програми и радионице које се реализују у сарадњи са родитељима као најбитнијим партнерима, часопис… Читав један живот у малом који штити и инспирише.

Колико и у којој мери је Музичка школа учинила за неговање музичког укуса Ваљева и колико га је променила?

Борба за добар укус уопште, а нарочито добар музички укус, је наш најзначајнији посао и управо су наше активности бројне и разноврсне, са циљем да развијемо потребу за добром музиком. Живимо у времену изузетног културног посрнућа и апсолутне кризе вредности на свим нивоима, који код образованих и креативних људи захтевају снажну реакцију. Сигурна сам да снажно утичемо на укус наше деце и на формирање њихове суштине личности јер је музичка школа препозната као једна од малобројних тврђава истинског квалитета и, као таква, веома вољена.

 

Како класику приближити људима? Како утицати на то да се лакше препознају праве вредности у музици? Како класику осетити блиском?

После сваке кризе у историји, уметност и образовање су били ти који су човечанство поново дизали. Динамичним концертним животом, који ће поред музике, интерпретирати и осмех, и лепу и мудру реч о ономе шта се свира и слуша на концерту, и једним сређеним и чистим амбијентом, и укусно и лепо обученим људима на сцени, који се исто тако понашају и ван сцене, приближавамо се публици. У представљању свог рада и свог професионалног идентитета морамо бити приступачни, морамо бити насмејани, морамо бити свесни да су нам таленат и знање главно оружје у мењању сиве и површне свакодневице, и да то што их поседујемо не сме бити никако разлог за ароганцију, већ прилика да будемо прави ратници светлости.

 

Шта Вас је музика за све ове године научила? Може ли нас музика спасити?

Музика и уметност увек дижу и увек спасавају. И то је лекција која усмерава све друге лекције у животу. Захваљујући музици свако животно искуство може имати дурски завршетак.

 

Нашој школи недостају већи простор и концертна доворана. Да ли верујете да ће нам се и ти снови остварити?

Успели смо да се наметнемо у нашој средини као школа која носи изузетну снагу. Од 2018. до 2022. постали смо јачи за два нова издвојена одељења, а за последњих десет година се број ученика повећао за готово 60%. Сваке године, ресурси школе се обнављају и унапређују, покренули смо библиотеку, почели да радимо и на приступачности за особе са инвалидитетом, уредили ентеријер школе и некако је све то природно отварало нове жеље и ново „Када би…” У години јубилеја огроман сан о адаптацији концертне сале постаје коначно стварност. Захваљујући великој подршци Града Ваљева, наш пројекат адаптације је подржан на конкурсу Министарства енергетке и рударства и искрено се надамо да ће досадашње рухо концертне сале постати прошлост у 2025. Нова година мора донети нове снове, а као непоправљиви сањар апсолутно верујем и у њихову реализацију.

Шта би Сузана Радовановић, ученица првог разреда основне музичке школе, рекла данашњој Сузани Радовановић Перић? Да ли би била поносна на њу?

Свакако би то била реченица: „Хвала ти што никада ниси престала да будеш Ја. ” И заиста, управо је та девојчица, ушавши у музичку школу са вером да улази у један леп, сасвим посебан и драгоцен свет, успела да опстане у мени и пробуди жељу да се трудим да такав свет у својој школи провоцирам. Поносна сам на храброст да ту жељу и оживим, а све друге поносе остављам времену и другим људима да их посведоче и сачувају.