Скице из уметничког дневника

Душана Павловића, IV разред СМШ

 

За тобом лудим и жудим,

Ноћима те сањам и из сна се будим,

А да не мислим о теби узалуд се трудим,

И бојим се понекад да ћу да полудим.

 

Откад сам те једне ноћи срео,

За трен ока постала си мога срца део,

И мада то ти тада рећи нисам смео,

Била си све што сам у том тренутку хтео.

 

У буци кафића, крај базена,

Гледао сам те са друге стране стола,

Тада ми се чинило да никог више нема,

Само твоје усне и рамена гола.

 

У том трену саме су од себе дошле речи,

Да ти признам све без имало страха,

Ништа више није могло да ме спречи,

Али баш сам тада остао без даха.

 

Стао сам пред тобом као пред судом,

Жарио и палио да ти дам до знања,

Да те сматрам осмим светским чудом,

Да о теби будан маштам и о нама сањам.

 

Ипак, ти ми веровала ниси,

Лагао бих да је све ишло по плану,

Причао ја сам, смејала се ти си,

И брзо смо се нашли у истоме стану.

 

Вече је текло и вино се пило,

Само за тренутак остали смо сами,

Нимало ми није лако било,

Да поднесем буку погледа у тами

 

Ничег међу нама више није било,

Ни тајни, ни речи, само мало дима,

Када села си ти у моје крило,

Постоје само моје руке и ти међу њима.