„Што је човјек” и какав је смисао његовог живота је тајна коју је одгонетао током читавог свог, недугог, живота. Био је владар, црквени поглавар, философ и песник, једна од најдивнијих, најумнијих и најтрагичнијих личности свога времена. „Цетињски пустињак” или „Ловћенски тајновидац”, како га називају, родио се 13. новембра 1813. године у селу Његушима под Ловћеном. У народу је остало предање да су га звали Раде или Радивоје.

Његов стриц, владика Петар, доводи га на Цетиње како би га васпитавао и спремао за свог наследника, што се и догађа 1830. године. Постао је владар са 17 година и суочио се са великом проблемима и изазовима, јер је управљао малом, сиромашном земљом која је окружена великим и моћним силама – Аустроугарском, Млетачком републиком, Отоманским царством, али се све време борио да уједини племена и направи модерну, просвећену државу. На Цетиње је донео први билијарски сто, и из Русије допремио прву штампарију.

Човек који је највише учинио за Његошево образовање и његов учитељ био је песник Сима Милутиновић Сарајлија. Говорио је неколико европских језика и читао књижевну и философску литературу. Све то је од њега створило тематски и жанровски необичног песника, чија су најпознатија дела: „Лажни цар Шћепан Мали”, „Луча микрокозма” и „Горски вијенац”, који се посебно истиче јер је и данас актуелан, без обзира што говори о прошлим временима и борби Црногораца са потурицама, а све захваљујући Његошевом ванредном духу и таленту, који су умели да кроз философско- религиозни слој дела, искажу вечне, универзалне истине о човеку, његовој борби, страдању и смислу на овом свету.

У свом тестаменту пише: „Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио”, и тим речима као да показује свест о својој посебности, а то исто својим делом „Писма из Италије”, наш Ваљевац Љуба Ненадовић, потврђује, јер од тренутка када среће Његоша у Италији, престаје да пише о њеним лепотама и читав путопис посвећује црногорском владару и песнику. Дело настаје пола године пре Његошеве смрти, који умире од туберкулозе 31. октобра 1851. на Цетињу. Док Ненадовић пише о томе како су се сви знаменити и отмени људи у Риму дивили лепоти и памети младог црногорског владара, као да потврђује усуд свих изванредних бића на овом свету, а то је да управо због своје изванредности и посебности, и морају прерано да оду са њега, јер су се сувише приближили божанском. То је, изгледа, Његошев хибирс.

1. новембра ове школске године, у Библиотеци наше школе, прославили смо 210. Његошев рођендан, читајући одломке из његових дела и о интересантним појединостима из његовог живота, и поново схватили колико смо срећни што га имамо, у својој култури и традицији.

 

Проф. Ана Миљковић