„На дан мог првог солистичког концерта, ходао сам ходницима Ваљевске гимназије, срце ми је убрзано куцало док сам размишљао о свему што ме чека. Припреме са професорком Ангелином Новаковић су трајале месецима, сваки дан сам се посвећивао вежбању, усавршавању композиција и савладавању изазова који су се појавили на путу. Био је то дуг пут до овог тренутка, а одлука да концерт одржим у гимназијској сали, додатно је отежала ситуацију.

Тема је била тешка, али сам се трудио да сваки тон, сваку емоцију и сваки покрет визуализирам у својој глави пре него што ступим на сцену. Ходајући ходницима Гимназије, осећао сам као да се никако не приближавам сали, као да је време стало, а ја сам сe борио са својим унутрашњим немирима. Када сам коначно стао на сцену, осетио сам како ме обузима трема. Срце ми је лупало, руке су ми биле хладне, али како сам почео свирати, трема је полако нестајала, замењена осећајем узбуђења и преданошћу музици коју сам волео. Сала Ваљевске гимназије испуњена је топлим тоновима виолине, који су освојили сваки кутак просторије, а присуство публике, међу којима су били родитељи, професори и пријатељи, додатно је појачавало моје осећање. Трудио сам се да кроз своју свирку пренесем своја осећања и причу која је стајала иза сваке ноте. Био сам потпуно уроњен у музику, допуштајући јој да ме води кроз сваки део наступа. Сваки тон, сваки покрет, свака емоција били су пажљиво осмишљени како бих публици пренео део себе и своје страсти према музици.

Након што сам завршио свој наступ, осетио сам огромно олакшање и понос. Сви напори и тешкоће припрема су се исплатили, а осећај задовољства и радости због успешног наступа нећу заборавити. Био је то први, али не и последњи пут да сам стао пред публику са својом виолином у руци, и поделио са њима део себе кроз музику”, овако преноси своје импресије Миливој.