Време гради, време разграђује – као обичај, одржи се оно што постане и у више нараштаја остане саставни део људског живљења. Добих прилику да се и речима забележеним у нашем часопису изразим, и, надам се, некоме измамим осмех и пренесем делић свог задовољства о реализацији концерта, који је постао почетак, с намером ћу написати, једне традиције.

Овим речима сам започела свој први текст за наш први број школског часописа. Како ми се чини, и ово ће постати традиција, „ретроспектива”!?

У разговору са уредницом часописа, у ком смеру жели да се тект напише, научно, научно-истраживачки, из угла професора, спонтано, искрено, добих одговор: „Спонтано, оно што си ти. ”

 

Драги читаоче,

Желим да те подсетим да смо прошле године започели традицију Васкршњег концерта у несвакидашњем амбијенту, другачијем од свих претходних, у храму Покрова Пресвете Богородице, уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија и учешћем свештенства Епархије ваљевске у организацији концерта.

Све што је традиција, мора да траје, те смо и ове године били величанствени и зазвучали вокално-инструментално баш у овом Храму, уз инструменте виолиниста Ленке, Вука, Анке и Николије, виолисткиње Ленке и виолончелисткиње Хане, чланова етномузиколошке секције и ученика српског традиционалног певања, а опет мало другачији од претходне године. Како? Имали смо концерт баш на Цвети, дан на који мешовити хор „Хаџи Рувим”, којим руководи наша професорка Милица Степановић Баба-Милкић, обележава своју годишњицу. Наравно, када су у питању црквени хорови, незаобилазан је и дечији црквени хор „Емануил”, којим руководи професорка Вања Урошевић.

Дакле, свирали смо и певали „У сусрет Васкрсу”, како нам је и назван концерт. Нећу ти писати о Васкрсу, много тога знаш, ако желиш неку ситницу да сазнаш, баци поглед на мој текст из претходног броја часописа, али није ни важно, не мораш, сваке године нам је Васкрс, седам дана пре Васкрса су Цвети, али некако не знамо који датум!? Довољно је да знамо да су увек у недељу, а сад коју, па за то узмемо црквени календар и знамо када је, зар не!? Но, шалу на страну, како се, заиста, одређује дан Васкрса, па и самим тим свих седам недеља поста? Постојало је више смерница, више векова да се усвоји општа метода прихваћена у хришћанству, јако је компликовано и збуњујуће, али коначан одговор је: „Васкрс пада увек у недељу, и то у прву недељу после пуног месеца који дође после пролећне равнодневнице”. Најраније може бити 4. априла, а најкасније 8. маја, а у том случају Ђурђевдан пада на Велики петак!? То се неће десити, како су нас на Академији учили, никада после Ђурђевдана не може бити Васкрс. Ове године је Ђурђевдан био на Васкршњи понедељак.

Обичаји, обреди и веровања остали су нам од предака, ми смо их променили, неке изгубили, неке измислили, све је то у реду, живимо другачије. Наш бели орао и бела пчела су живели окружени природом. Њихов живот је зависио од природних услова, живели су консонантно са биљкама и животињама, са којима су делили животни простор. Снага везе тадашњих људи и природе била је много јача него што је можемо замислити данас. Нису имали потребна научна сазнања да би могли описати одређене појаве и процесе, али су покушавали да их објасне и разумеју кроз оно што најбоље познају, а то су биљке и животиње, те имамо веома развијену нашу митологију, али поприлично запостављену, да кажем, непознату. Када су се напустила паганска веровања и примило хришћанство, опстао је део наших веровања, мање или више трансформисаних, али су задржали есенцију своје везе са природом, те имамо и по неку песму везану за одређене биљке или животиње. Овај концерт смо се везали за врбу, нарочито јер се у суботу ишло по врбицу, или како се чешће говори, у врбицу да се уберу или насеку гранчице врбе, која углавном у ове дане олистава. Носила се у цркву да се благосиља и сматрала се лековитом. Поштована је као симбол напретка и подмлађивања. У време када се у васпитању често користио прут, деца су се „шибала” врбовим прућем да брзо расту, а стока да би се лако размножавала и напредовала. Девојке су се опасивале врбом да буду витке као врбове гранчице. Песмом са галерије, звуцима фруле и тарабуке, добили смо ефекат одјека, еха, којим су прошлост и садашњост разговарали, годишњи и животни циклус су се укрстили, а Љубав, Вера и Нада су их спојили.

Драги читаоче, прочитао си нешто поучно, али и ми смо од прошле године напредовали, учили, сазревали смо, упознавали смо се, волели смо се и поштовали, на концерту смо истински поделили духовне дарове, а ми смо ваистину умножили благодат у нашим срцима.

До неког новог сусрета!

 

проф. Милена Урошевић